Пруга вечности (1. део)

Kategorija: Književnost | Autor: Milos | Objavljen: April-13-2020 18:07:57

ПРУГА ВЕЧНОСТИ



Махнито су возови јурили тамо-амо, као какве црне огњене птице. На све стране њихов писак, вика људи, њиштање коња. Војници су се ужурбано кретали по станици, према вароши или према композицијама, које су чекале да поведу на различите крајеве српске земље преостале њене синове.
Међу њима беше и Милоје. Гледао је са дечјом радозналошћу, а уједно бојажљиво на читав овај људски мравињак. Њему, ненавиклом на људе и буку, све ово уливало је неки злослутан предосећај. Некада недељама не би сретао живе душе на свом катуну. Друштво су му правиле само његове овце, које је волео као најрођеније, и његов верни Шаров, промућуран и оштар као и све што је израсло високо у планини. И само се једнога дана неочекивано појави отац. Милоју би то врло чудно, пошто би обично мајка долазила на катун, носећи са собом нешто хране за сина. А и по лицу му позна да носи неку важну вест.
– Миле, – рече му отац потмулим гласом, – веле да ће Швабо ускоро поново ударити. Није им доста било што их једном истерасмо, него ʼоће опет. Ред је и ти да испуниш своју дужност, како смо и ми пре тебе.
Не би Милоју толико тешко да напусти свој катун и свој дом, јер је младост увек орна за догодовштине, али кад се нађе усред вреве, ипак са сетом помисли на своју планину, на мир пашњака, на зоре које је дочекивао, радујући се сваког дана сунцу као да га види по први пут.
– Улази, Милоје, шта згледаш око себе.
То беше Љубисав, из истог су села били, само је Љубисав био рањен четрнаесте, па се до сад опорављао од швапског метка. Љубисав већ беше искусан војник, а и по природи беше виспренији и живљи, него земљак му Милоје.
Када се напуни шајкачама и опанцима, воз застења и полако поче да покреће дуги ланац вагона. Јутро је већ било одмакло. У возу жагор војника, сви се питају што ли је воз кренуо ка југу, кад ће Шваба са севера да нападне. Убрзо им разјаснише да ће и Бугари да ударе са истока, те се и та граница мора штитити.
– Што ли се су сад и они дигли, Љубо? – запиткује зачуђено Милоје. Није простој сељачкој души јасно да неко може тек тако да нападне.
– Што ти ја знам, Миле, ваљда смо им нешто скривили. А можда су их и Швабе натерале…
– Није њима тешко на нас ударити, као оно тринаесте. – добацује један крај њих.
А Милоје се загледао кроз прозор. Размишља о свему томе, али никако да скроз схвати. Пролећу поред њих њиве, многе необрађене због силних ратова, шумарци, речице, куће на четири воде по брдима, гдекоји старац како тера говеда или овце… Понека жена у послу, воћњаци са пожутелим лишћем, воденица… А кратак је октобарски дан… Смрче се, а воз и даље тутњи. Сан се ушуња међу путнике.
Почеше борбе и на истоку. Већ трећи дан држи се српска војска, мада је све извесније да се ускоро мора кренути у повлачење пред многобројнијим непријатељем. Већ је првог дана стигла јединица трећепозиваца, не би ли потпомогла растегнуту линију одбране. Српска је земља давала последње своје заштитнике. Видети два поколења заједно у борби није био редак призор.
Тако беше и са Милојем. Међу трећепозивцима дође му и отац. Очев долазак га је ободрио, како и не би. Ипак је он био прекаљени ратник, још се ʼ77 тукао са Турцима као голобради младић. Био је и ʼ12 на бојном пољу када истераше Турчина. Гонио их је све до Једрена и даље. Већ остарео, мислио је да ће тад наступити мир и благостање. Али га судба превари. Рат му узе и сина, а сад ево и њега, уместо да пусти да проживљава мирно старе дане и васпитава унуке, натера да се поново лати пушке.
Ускоро беху натерани Срби на повлачење. Не могаше Србија одбацити валове са трију страна. Брана попусти…
Негде по долини Нишаве повлачили су се Милоје и отац му са својим саборцима. Војници већ изморени, невесели, свако се бори са својим мислима. Раскаљани путеви од киша, Бугари за леђима. Јесење јутро, киша ромиња, језа се увлачи у кости.
Милоју се у сећању вртеше његове овце, катун, пси овчари, мајка која је остала сама код куће да чека његов и очев повратак и стрепи сваког дана. Све га ове слике још више тиштиху у овом тренутку. Али је знао да ако не буде мирисао барут, неће мирисати погача коју је мајка правила најбоље на свету, ако се не чује пуцањ пушке, неће ни се чути ни меденице његових оваца.
– Није шала, две царевине се сручиле на наша нејака плећа. – прозбори отац, гацајући по блатњавом путу, прекидајући његова размишљања. – А сад још и Бугари. До јуче се тепасмо заједно против Турака, а сад ево у три године двапута нас завадише. Да ти видиш, сине, какав је то полет био дванаесте, сви жељни да стресу са себе и последње остатке турског ропства, једни крај других јуришају, такмиче се ко ће пре заузети неки положај. Било је милина гледати. Сви скупа против заједничког непријатеља. Ал᾿ некоме се, богме, то није свидело.
Недалеко се зачуше пуцњи, онда све ближе и ближе. Осврнуше се, застадоше. Ускоро се заподену и бој. Постаде јасно оцу и сину да се нема више куд, да су их гониоци стигли. Окренуше се према непријатељу да га дочекају куршумом и бајонетом, да смело погледају смрти у очи.
– Не тужи, сине, што ћемо погинути. – рече му отац благо и поносито. – Зар се са нама нешто завршава? Оставићемо слободу за будућа поколења. И кад се гине, певати треба…
И заори се песма тако да одзвањаху околне планине. Дизала се до врхова, а они као да одговораху на њу, као да су је и сами певали и понављали. Убрзо је заглушише пуцњи и прасак бомби. Дим зави бојиште. Зачу се команда «На нож!». Сударише се и бајонети. Протутњи војска, остављајући за собом пале војнике. Хладан ветар развеја пушчани дим...
Крај једне стене лежаху Милоје и његов отац, поред њих Бугарин. Смрт се већ надвила над њима. Пре него што отац испусти душу, поглед му паде на Бугарина који лежаше крај његових ногу, лицем према небу. Из уста му се оте једва чујан јецај. У непомичном војнику он познаде Богдана, свог верног саборца из турских ратова.


Komentari

Šta mislite o ovom članku?